Balkanska ruza vetrova

"UPOZNAVANJE MENE KROZ VASE OCI"

"Dugo sam mislila da me definisu mesta na kojima sam bila, ali me zapravo definisu vetrovi koji me nose. Ja sam balkanska ruza vetrova i europska nomadkinja."

"Cesto me vide u prolazu-kao putnicu s koferom u ruci,kao nekoga ko je u tom koferu pronasao svu lepotu sveta i sopstveni mir. No nije istina je drugacija."

Ja sam Viktorija iz Beograda. Imam 33 godina i trenutno, nazalost boravim kod mojih roditelja. Iako moje ime znaci pobeda,cesto se ne osecam kao pobednica. Naprotiv, iza prkosa i svojeglavosti koju sam oduvek pokazivala, krije se jedna duboka tuga. Valjda je bas taj moj tezak karakter i doveo do toga da danas budem ovde gde jesam.

Ovom pricom zelim da mladjim devojkama skrenem paznju na to kuda vode pogresni putevi, odluke i kakve posledice ostavljaju...

 "Moja tuga nije dosla preko noci. Ona je rezultat puteva kojima sam svesno koracala, trazeci spas tamo gde ga nema. Nikola je bio moja poslednja nada, moja potreba koja me je skoro potpuno unistila, ali ni on nije bio pocetak. Iza mene su tri braka. Tri pokusaja da nadjem dom, i tri poraza.

Najteza posledica nije samo praznina u mojoj dusi ili trenuci kada sam mir trazila u kokainu, misleci da ce beli prah zamagliti stvarnost. Najteza je moj desetogodisnji sin iz prvog braka. On je tu dok ja pokusavam da sastavim komadice sebe, dok se vracam kod roditelja u trideset trecoj godini, pitajuci se gde sam usput izgubila Viktoriju koja pobedjuje.

Zelim da znate-pogresan put te ne odvede samo na lose mesto. On te odvoji od onih koji te najvise vole i ostavi te da se boris sa senkama sopstvenih gresaka."

Nastavak (deo o Nikoli)

"Nikola je za mene bio vise od partnera. U mojim ocima on je bio moj mir,moj dom i poslednja luka u koju sam uplovila nakon svih prethodnih bura. Verovala sam mu slepo, gradeci citav svoj svet oko njega, misleci da sam konacno pronasla nekog ko ce me cuvati.

Ali dok sam ja u njemu videla spas, on je iza mojih ledja rusio sve sto smo imali. Njegova varanja i svesno povredjivanje nisu bili samo udarac na moj ponos-to je bilo rusenje onog poslednjeg komadica sigurnosti koji mi je ostao. Bol koji osetis kada shvatis da te vara osoba kojoj si dala sve, neopisiv je. Taj osecaj da si izdan u sopstvenom domu gurnuo me je jos dublje u tamu, tamo gde su porocipostali ponovo jedini nacin da utisam vrisak u sebi.

Danas znam da dom ne moze biti neko ko te povredjuje, ali me je ta lekcija preskupo kostala."

BEG KAO JEDINI SPAS 

 "Kada se srusi sve ono sto si gradio zidovi grada u kojem zivis pocnu da te pritiskaju. Svaka ulica u Beogradu imala je Nikolino lice, saki cosak me je podsecao na ono sto sam mislila da imam i ono sto sam izgubila. Shvatila sam da u Srbiji vise ne mogu da disem. Miris izdaje i miris praha koji me je ponovo vukao na dno postali su previse teski.

Znala sam da moram da odem. Ne zato sto nisam imala gde, vec zato sto nisam smela da ostanem.

Spakovala sam dve presvlake, ostavila sve i krenula. Bez jasnog cilja, samo sa jednom mislju-da budem sto dalje od svega sto me je lomilo. Napustanje Srbije nije bio samo prelazak u drugu zemlju; za mene je to bio pokusaj da predjem granicu sopstvenog ludila i neizmernog bola. Sada dok sam na putu sa polupraznim koferom i gomilom losih uspomena koje jos uvek pokusavam da ostavim negde usput. Beg nije uvek kukavicluk. Ponekad je beg jedini nacin da sacuvas ono malo duse sto ti je ostalo."

Zelela bih da vam pisem o gradovima kroz koje prolazi, o Austriji, o putu... ali istina je da ne vidim nista od magle u sopstvenim ocima. Svaki put kad pokusam da sastavim recenicu , ona me posece. 

Toliko sam slomljena da se plasim sopstvenih misli. Otisla sam iz Srbije sa dve presvlake, ali sam zaboravila da se od tuge ne moze pobeci kilometrima. Ona putuje sa mnom, spava sa mnom. Danas sam samo jedna umorna zena koja pokusava da ne nestanem u potpunosti."

 "Sada dok se setam-vozim Becom shvatam koliko je glasna ova tisina. U srbiji je sve bilo bucno-svadje, lazna obecanja, zvuk poroka, moji sopstveni krici iznutra. Ovde , dok brat cuti i vozi , a ja gledam u nepregledno sivilo asfalta, mir me plasi vise od bilo cega. Prisiljava me da cujem samu sebe. 

Sa bratom sam u Becu i sve bi trebalo da bude ok. Ja da se vratim na "fabricka podesavanja" jer su sva zakazala. Paradoks je to-imam 33 godine, tri braka iza sebe i sina kojeg volim najvise na svetu , a osecam se kao da tek ucim da hodam.

Svaki kilometar koji sam presla je za mene mala pobeda. Daleko sam od onog sto me je povredjivalo, od onog sto me je unistavalo. Mozda se necu vratiti kao pobednica kakvu moje ime trazi, ali cu se vratiti kao neko ko je preziveo sopstveni potop. Cesto pogledam u svoj telefon, u sliku svog sina, i to mi je jedini pravi kompas u ovoj magli - moram ostati dobro, zbog njega, ali prvo zbog sebe.

"I dok nas kilometri dele, u glavi mi je o dalje on. Prokleti Nikola. Vuce me ta moja... ne znam ni kako da je nazovem. Ljubav? ne, to odavno nije ljubav. To je opsesija. To je ona bolesna potreba da se vratis u plamen koji te je vec jednom spalio do pepela.

Strasno je to - svesna sam svega. Znam za svaku prevaru, znam za svaku laz, znam da je bio okidac moje histerije, mog bola, okidac da ponovo posegnem za dnom. A opet, negde u grudima, osecam tu nevidljivu nit koja me cima nazad ka njemu, ka propasti. To je borba koju vodim svake sekunde ovde. Jedan deo mene zeli novi pocetak, a drugi onaj ranjeni i zavisni, vristi da se vratim nazad, njemu u taj dobro poznat mrak.

PRIZNANJE

Priznati sebi da si opsednut nekim ko te povredjuje je najtezi korak. To je kao skidanje sa droge - telo podrhtava, misli se mute, a srce trazi bas ono sto ga ubija. Ali zato i bezim. Bezim jer znam da, ako ostanem blizu, necu imati snage da 'ne' jos jednom krugu pakla."